309. februar 2021

Pročitajte novi broj

https://view.publitas.com/apoteka/informator-br-309


Komuniciranje u buci 

Dolazak vakcina protiv SARS-CoV-2 doneo je dugo očekivani dašak nade da se nazire kraj pandemije COVID-19, a uz nadu stiglo je i nepoverenje određenog broja ljudi u vakcine. Dezinformacije o COVID-19 vakcinama su prisutne svuda, a jedno britansko istraživanje ukazuje da su društvene mreže jedan od glavnih izvora širenja raznih teorija zavere i pogrešnih informacija o vakcinama.

Izveštaj Kraljevskog koledža iz Londona i Ipsos MORI koji je sproveden u novembru 2020. godine pod nazivom „Coronavirus: vaccine misinformation and the role of social media" u kome je učestvovalo 2244 građanina Velike Britanije bavilo se ispitivanjem uticaja pogrešnih informacija o vakcinama i vakcinaciji posebno kroz prizmu društvenih mreža. Ovaj izveštaj ukazuje da je 1 od 3 osobe bila izložena anti-vakcinalnim porukama o COVID-19 vakcinaciji.

Istraživanje pokazuje da značajan broj ljudi veruje u različite teorije zavere o COVID-19 vakcinaciji, pa  tako 1 od 7 osoba veruje da je prava svrha COVID-19 vakcina praćenje i kontrola populacije, 1 od 11 ispitanika misli da Bil Gejts podržava program vakcinacije sa ciljem da ugradi u sve nas mikročipove, a ovo mišljenje raste kod ispitanika koji se u velikoj meri informiše preko društvenih mreža. Fejsbuk prednjači kao najveći izvor ovih dezinformacija (58% ispitanika je putem ove mreže videlo pomenute informacije), zatim slede Tviter (19%), Instagram (17%), Jutjub, televizija, radio, ali i članovi porodice i prijatelji itd. Zabrinjavajuće je da 1 od 7 ljudi (15%) misli da je istina da je jedini razlog zašto su razvijene COVID-19 vakcine zarada farmaceutskih kompanija, a ovaj procenat raste na 39% kod ljudi koji većinu informacija dobijaju putem društvenih mreža. Oko 13% ispitanika ne veruje britanskoj vladi da se pobrinula da su vakcine bezbedne pre nego što ih je pustila u primenu, a 3 od 10 osoba nije sigurno da li će vakcina učiniti promenu u njihovom DNK. Slušajući razne priče iz okruženja, rezultati ovog istraživanja čini mi se bili bi vrlo slični i u Srbiji.

U ovakvoj situaciji zaista ostaje na naučnoj zajednici i na zdravstvenim radnicima da edukuju javnost, a mislim da je potrebno promeniti narativ i izbeći način komunikacije kojim se nagovaraju ili ubeđuju ljudi na donošenje odluka, već im je potrebno pomoći da saznaju i nauče sve što je potrebno o datoj temi. A na nama, kao zdravstvenim radnicima koji svoje znanje zasnivaju na naučnim činjenicama, ostaje da pronađemo način da komuniciramo u svoj toj buci koja nas trenutno okružuje.

Estela Gaković Ranisavljević
Glavna i odgovorna urednica